Srce Dinare - Boris Misic
Srce Dinare
Boris Mišić
Srce Dinare - Boris Misic

Srce Dinare

Boris Mišić

Srce Dinare je zbirka priča u kojoj se mešaju fantastika i realnost, poznati predeli i događaji i oni koji su izvan naše prostorno-vremenske matrice. Njeni junaci nisu samo ljudi, već i životinje, planine, reke, prirodni entiteti koji poseduju neku vrstu svesti i imaju određene namere u interakciji sa ljudskim bićima. Jedan aspekat Srca Dinare jeste zavičajni, koji opisuje borbu za opstanak i preživljavanje u surovim ratnim i poratnim uslovima u Podinarju, ali pored lokalnog knjiga ima i opštiji, univerzalniji pristup-putem priča o nevidljivoj Stazi koja objedinjuje naš prirodni, kulturni i duhovni prostor, te skraćuje prostorna i vremenska rastojanja. Stazu mogu da vide i njom hode samo oni koji od zla očiste svoje srce. Ova knjiga je  priča o toj Stazi, jednako kao i o srcu Planine.

ISBN: 9781916918245
Format: 216 x 140 mm
Broj strana: 250
Povez: mek

ISBN: 9781916918252
Format: ePUB

Datum izdavanja: 05/04/2024

Amazon US
Amazon UK
Amazon AU
Apple
Barnes & Noble
Walmart
Bookshop.org
Kobo
Blackwell’s
Waterstones
Foyles
B&N
BAM!
AbeBooks
Feltrinelli
Everand
Medimops
Adlibris
Fishpond
Fable

Odlomci

Sa Simonidinog lica na freski kanu krupna, čista suza. Jelenina probuđena čula nije iznenadilo što je jasno videla kroz tu suzu, kao kroz neko čarobno staklo, ono što je bilo i ono što je odredilo njen put. Zaronila je pogledom kroz blistavu suzu u svetlost, svetlost koja je zapljusnula i raširila se pred njom poput nebeskog svoda, omogućivši joj pogled u detinjstvo.

Grane su udarale po retrovizoru, krovu kola, vratima. Pružale su svoje gole, čvornovate zimske kandže kao da žele da nas ugrabe iz kola i odnesu put nekog svog mračnog kraljevstva. Ljudi su povremeno krčili drveće i zaraslo šiblje oko puta, ono bi se privremeno povlačilo, ali bi se ponovo vratilo. Bilo mi je jasno da će na kraju i pobediti. Sela su umirala, opustošene, prazne zidine i ruševine zurile su u nas ispod hladnog decembarskog sunca. Tek pokoja obnovljena ili poluobnovljena kuća, ponegde čovek ispred kuće, vozilo ili domaća životinja.

Stojan Maljković je te sudbonosne noći koja je odredila dalji tok njegovog života sanjao sivog sokola, zmiju i vuka. Soko je kliktao, šireći svoja krila visoko iznad tla, činilo se na samoj granici između nebeskog plavetnila i sunčevih zraka; kliktao je i kružio, da bi se konačno spustio na visoke, naborane stene koje kao da su u slojevima prekrivale jedna drugu, spustio i smirio; odatle je sa najvišeg vrhunca motrio na okolinu. Zmija je siktala, brzo vijugajući kroz visoku planinsku travu, uspešno zaobilazeći nazubljeno kamenje i trnovito grmlje; njene šare presijavale su se na jarkom suncu i Stojan je znao da se radi o otrovnici. Došavši do ogromnih kamenih ploča, gotovo pravougaonog oblika, poređanih po travi, zmija je brzo šmugnula kroz procep koji se otvorio između ploča, i nestala u tami kamenog carstva. Vuk je zavijao, visoko, visoko u planini; zavijao je na mesec, na zvezde, na bleštavilo sunčevih zraka, na dan i noć, a onda se njegovo hitro telo pokrenulo i Stojan ga je jasno mogao videti u punoj veličanstvenosti. Stajao je na kamenom vrhu koji je štrčao iznad provalije, posmatrajući s tog vidikovca njive, pašnjake i tresetna polja gotovo hiljadu metara niže. Stojan nije mnogo verovao u snove, ni njihova znamenja, ali ovi znaci bili su nepogrešivi. Sva tri stvora završavala su na/u kamenu; sive kamene divove, neizmerne litice koje su se dizale u tom snu dobro je poznavao, makar izdaleka, iako ih nikada nije pohodio. Plašio ih se, i divio im se; ali jedno je znao; oduvek, otkako je prohodao, a ta želja samo je porasla vremenom kada je postao vajar, želeo je da spozna srce kamene planine i da ga oblikuje svojim rukama.
Srce Dinare.

„Rekao sam ti već. Sve te stvari — beskraj, večnost, paralelni svetovi, ljudski dvojnici, to ne treba da postoji. Ako već postoji, mi ne treba da čačkamo u to. Neki snovi treba da ostanu samo to. Snovi.”
„Dobro šefe”, nasmešila se i nežno ga poljubila. „Nećemo ići. Kada smo već kod snova, sanjala sam… drugačiji kraj požara u Afroditi. Sanjala sam kako sam se srušila na pod Žute sobe. Nagutala sam se dima i izgubila svest. U tom snu, ti si uspeo da se podigneš iz kolica. Ponovo si hodao. Bio si moj junak. Izneo si me napolje, kroz vatru, preko onih ludih stepenica.”
Zagrlio ju je i poljubio. „I ja sam sanjao isti san Alisa”, rekao je. „Potpuno isti.”
Pogledala ga je užasnuta. „Pa koji je onda završetak istinit? Koji je naš život onda uopšte pravi?”
Poljubio je njenu divnu kosu, zagrlio je, privukao sebi. Prolazio joj je prstima kroz kosu, što je toliko volela. „Tvoja kosa blista poput zlatnog meda”, rekao joj je, ljubeći je.
„Nisi mi odgovorio na pitanje”, osmehnula se, već odobrovoljena.
Zagledao se u vatru koja je gutala crteže njihovog košmara. A onda se okrenuo prema njoj, i poljubio je, dugo, nežno. „Zar je to važno?”, upita on.
„Važno je”, odgovori Alisa ozbiljno. „Moram da znam. Nakon svega, moram da znam.”

Ostavite komentar

Obavezna polja su označena sa zvezdicom. Vaša mejl adresa neće biti objavljena.

Scroll to Top