Promicanje kroz razdvojene dane - Vladimir Radovanovic
Promicanje kroz razdvojene dane Vladimir Radovanović
Promicanje kroz razdvojene dane - Vladimir Radovanovic

Promicanje kroz razdvojene dane

Vladimir Radovanović

Roman Vladimira Radovanovića je vrlo kompleksan, jer je u njemu na vrlo osoben način načinjen spoj ljubavnog, egzistencijalističkog i detektivskog romana. Sa elementima antiromana, ovo delo odiše sa toliko ekstravagantnih književnih elemenata: metafora, lirskih pasaža, lucidnih misli, kontrasta, stvarnih ili zamišljenih (?) dijaloga, erotskih momenata, ljubavnih ekstaza, opisa, paradoksa i naročito kontradikcija da predstavlja veliko osveženje za našu književnu scenu. Svojevremeno je Stefan Malarme, veliki francuski simbolistički pesnik, rekao da je glavna karakteristika života za duhovno osvešćenog čoveka “nemoć” koja se manifestuje kao “kriza”, a iz koje je izlaz jedino stvaranje umetničkog, konkretno književnog, dela, a po svemu sudeći da je tako, onda je Vladimir Radovanović svojim pisanjem uopšte, a naročito ovog romana pronašao pravi “lek” za egzistencijalnu krizu savremenog čoveka. 
(Vladan D. Jovanović)

Vladimir piše “kao zmaj” jer to je njegov dar od Boga. Grize u samu srž svoga bića, kida sebi meso, ne žali bolove, nigde ne štedi. Razumljivo je da za takvo putovanje kroz samokasapljenje ne može svako imati kartu, nit biti saputnik. Ali se mora zapitati (jer je u ljudskoj prirodi radoznalost genetski zapis) – šta se iza tolikog bola krije, da li su tamo odgovori, možda je baš tamo ona mitska čistoća i čistota, toliko opevavana i uzvisivana, a fosilna od netaknute starosti…? Vladimir ne čeka neko drugo vreme za putovanje do izvorišta svojih nepoznanica, traži rešenja koja su ispunjujuća u svojoj tačnosti, makar bila nalik smrti, makar ga plašila do te iste smrti. Njegovo stvaralaštvo je svojevrsno samoprogonstvo nalik čistilištu da mora odvesti (i pisca i čitaoca) jedino do isceljenja, do suštine odgovora jer toliko stradalništva i ponovnog ustajanja proporcionalno je jedino majstorstvu artiste na trapezu; i to bez zaštitne mreže. 
(Tanjа Đurđević)

ISBN: 9781916918122
Format: 216 x 140 mm
Broj strana: 152
Povez: mek

ISBN: 9781916918139
Format: ePUB

Datum izdavanja: 18/04/2024

Amazon US
Amazon UK
Amazon AU
Apple
Barnes & Noble
Walmart
Bookshop.org
Kobo
Blackwell’s
Waterstones
Foyles
B&N
BAM!
AbeBooks
Feltrinelli
Everand
Medimops
Adlibris
Fishpond
Fable

Odlomci

Iznenada, bez najave bi dolazila. Kao skriveni kradljivac koji otima snove u snu spavača. Bilo kada, u zoru, u ponoć, po vrelini dana. Uvek iznenadno, izigravala bi begunca koji pokušava da vešto sakrije tragove. Sa sobom je nosila otrov, ispunjavala moje previše zamućene misli i pokrete. Hranila me gorčinom i gnevom, zaostalim iz sećanja. Često surovo, krivicu je iscrtavala po urezanim linijama lica. Sve to, da bi izgledalo sumornije, surovije, jadnije — želela je da sve liči na bezizlaz. Odlazila bi, brzo, iznenada. Često bih zaboravio da postoji. Ubedio bih sebe da je to samo još jedna od utvara koje jezde i igraju se sa mnom.

U malim i bolnim ljudskim istinama, u nevidljivim iskušenjima, odigrava se kosmički bol. Posle teških odluka, postoje nepregledna polja iskušenja. Groblja senki i bulevari sumnji. Ništa nije naivno i bezazleno. Plodovi su neukusni i gorki. Nekada se odbace, a nekada postanu navika. Vetar je otključan i neće se zaustaviti dok ne pohara suvu zemlju.
Ja, nemam odgovore. Svi moji odgovori su ćutanja. Sve je manje bolno od izliva nekontrolisanosti, besa ili… ćutanja. Zaustavljene reči su najteže, nikada nisi siguran u šta mogu da se pretvore. Sve je uspavano, ostavljeno. Jednom započeta, izazvana igra nije bezazleni izraz detinjarija, u igri ne postoji vidljiva strana ogledala. Ne postoji samo jedna strana.
Iza postoji…

Tiho, bez galame i besa, odšetao sam, daleko, bar po merilima sopstvene udaljenosti. Do ogoljene krajnje tačke, iza praznog prostora i svakog, makar i slučajnog, susreta. Izbegao sam i najmanju mogućnost da neko može uočiti moju siluetu, da joj se približi. Najdalje sam, tamo gde me ni najtiši zvuk ne može uznemiriti, pokolebati.

Klizi mi prazna misao, spušta se pukotinom. Ne znam ni šta je u misli. Ni šta je misao. Ja sam jedan čovek, drugi… nisam ja i dan će iscureti. Odjek tame vrišti koliko mi nedostaješ. Ne reagujem, prekoračio sam. Nedostaješ mi… Samo to nikada neću priznati. Nedostajem sebi, i senkama zatvorenog teatra. Sala je prazna i prepuna paučine. Svetiljke su pregorele. Samo se čuje zaboravljeni odškrinuti prozor koji narušava tišinu udarcem.

Ostavite komentar

Obavezna polja su označena sa zvezdicom. Vaša mejl adresa neće biti objavljena.

Scroll to Top