Svetislav Rankovic - Poruseni ideali
Porušeni ideali
Svetolik Rankovic

Porušeni ideali

Svetolik Ranković

Roman Porušeni ideali (1899) poslednji je roman iz trilogije srpskog realiste Svetolika Rankovića. Autor ga je pisao poslednjih nedelja života, u samrtnoj postelji, a prema dostupnim podacima dovršio 19. februara 1899. godine, samo mesec dana pred smrt. Rukopis je objavila „Srpska književna zadruga” posthumno, 1900. godine. U ovom psihološkom romanu, nadogradivši književnu tradiciju realizma intenzivnim pesimizmom, pisac prikazuje moralni život Srbije devedesetih godina 19. veka kada većina uvreženih patrijarhalnih normi pada pred pojavom sve mnogobrojnijih ljudskih slabosti. Otuđen i razočaran, glavni lik Ljubomir, kasnije kaluđer Leontije, čini se uzalud pokušava da pronađe poveznicu između nekad zamišljenih svetova punih ideala koje je istinski želeo da zatekne i u budućnosti, i realnosti koja je sve samo ne ispunjena idealima, nadom i verom.

ISBN: 9781915204585
Format: 216 x 140 mm
Broj strana: 218
Povez: mek

ISBN: 9781915204592
Format: ePUB

Datum izdavanja: 27/06/2022

Amazon US
Amazon UK
Amazon AU
Apple
Barnes & Noble
Walmart
Bookshop.org
Kobo
Blackwell’s
Waterstones
Foyles
B&N
BAM!
AbeBooks
Feltrinelli
Everand
Medimops
Adlibris
Fishpond
Fable

Odlomci

Dešava se čoveku, naročito zimi na kakvom naoblačenom, vlažnom danu, kad je sav vazduh ispunjen nekom nemom tugom i crnom turobnošću, da mu odjednom sve onemili, da počne sasvim drugim očima gledati na svoj život i na sve… Svi dotadanji ideali izgledaju ništavni, smešni… Ljubav se čini žalosnom obmanom, ozbiljan rad — uzaludnom besposlicom, uzvišene težnje — glupom detinjarijom… I Ljubomir, toga dana, kad dobi pismo, beše u sličnom raspoloženju.

„Šta hoće ovi od mene, i šta ovo radim ja ovde?!…”, zapita se on odjednom, pošto pročita pismo, kao da sad tek prvi put uviđa, da ne zna sam šta to čini ovde.

Tamna, teška, valovita tuga, kao plahovit povodanj, obuze mlada iskušenika, poplavi ga svega i prodre mu u svaki živac, u svaki atom što oseća… Ah, ala je sve pred njim crno, pusto, strahovito!…

I ovi mu pišu samo zbog novaca, on to zna, inače ga se još zadugo ne bi setili. I za kaluđerenje već popuštaju… I sve one žalostivne reči u pismu, koje su, on zna, celim skupom, seli i izmišljali, sve su prazne, samo onako… opet radi novaca… Sve je to sebično, ništavno, prosto!… I ovo njegovo bavljenje ovde zašto je, radi čega?… Zapita se, i obuze ga grozničava jeza, kad oseti da se i nad onim zavetnim, davno sređenim i osvetljenim idealima navukla ona ista crna, teška tamnina, sa koje mu ceo život postade prazan, ništavan.

Ostavite komentar

Obavezna polja su označena sa zvezdicom. Vaša mejl adresa neće biti objavljena.

Scroll to Top