Mesečeva ulica
Vladimir Radovanović

Mesečeva ulica

Vladimir Radovanović

Mesečeva ulica je određena kao „Roman u fragmentima”, na čitaocima je da povezuju ove fragmente, koji mogu, a ne moraju da budu ispisani istim redom, o čemu i autor svedoči da su poglavlja ove knjige prvobitno nastala kao priče, a potom dobila svoje mesto u romanu. Ovo je kratak roman čiji stil i dubina značenja, koja dolaze sa akcentom na besmislu, praznini, kiši, jeseni, sivilu, senkama, nedostatku obrisa i oblika, postaju kontrast strukturi i traže veću, dužu i značajniju pažnju čitalaca. I sama struktura romana komplementarna je Viktorovim rečima: „Ćutim, kao i uvek što zaćutim, kada bih bujicom reči trebalo da se branim od svakog nasrtaja.” Kao da ceo roman iščitavamo iz njegove ćutnje, iz toka svesti gde postavka stvari funkcioniše mnogo drugačije nego u stvarnom svetu gde ta ista svest ima svoju realizaciju.
(Milica Milenković)

ISBN: 9781915204745
Format: 216 x 140 mm
Broj strana: 142
Povez: mek

ISBN: 9781915204752
Format: ePUB

Datum izdavanja: 22/09/2023

Amazon US
Amazon UK
Amazon AU
Apple
Barnes & Noble
Walmart
Bookshop.org
Kobo
Blackwell’s
Waterstones
Foyles
B&N
BAM!
AbeBooks
Feltrinelli
Everand
Medimops
Adlibris
Fishpond
Fable

Odlomci

Ne podižem pogled, plašim se i priželjkujem istovremeno. Strah me od sudara večnog i sebe nepostojećeg. Lomim prste u nervoznoj bespomoćnosti i strasno žudim.
Jedna misao mi ne da mira, raspada mi se pogled, vidim ih, zvezde nisu visoko iznad, one su zakopane, ispod mog pogleda, prekrivene zemljom…

U prvoj godini, posle četrnaeste prestupne godine hodanja levo i desno, u pravcu izlaska sunca i njegovog sna, hodao sam iznova besciljno. Izbegavao sam da prepoznajem obrisano-poznato, tragao sam za uzbudljivim. Žudeo sam za strastvenim, novim, ali ništa nisam pronalazio.
Uzalud iz dana u dan, opravdavao sam besmisleni niz postupaka, tražio sve moguće dokaze nemoguće želje. Sati su izbrojani, znao sam to, ali nisam prihvatao. Znao sam da iza svakog sna sunca koje se gasilo iznad krovova, ostaje još šaka pustinjskog peska koji se rasipa, koji curi i koji vetar raznosi.
U sasvim običnom umiranju dana, bezličnom preslikanom trenutku, živi, sjajna i moćna, zapanjujuća ideja, skoro neverovatna, rođena u najsmelijim nadanjima, kada se nisam nadao.
Sahraniti sebe! Moćno! Održati posmrtno slovo sebi živom, bez patetičnih oproštaja koji iscede najveće gađenje. Bez „uzvišenog” slinavljenja pomešanog iznuđenim kapima koje se slivaju. Dogodio se trenutak, razvukao sam osmeh, osećao sam se pobednički, posle ovako moćne zamisli.

U selu, nedaleko od… pronađeno je beživotno telo muškarca starog oko… Nema tragova nasilne smrti, koja se dogodila…
Kroz nasilno pokidane misli, sećao sam se. Bio je vreo dan, zaliven kišom. Subota je bila. Pamtim da sam se osećao smrznuto pod vrelinom, baš kao i sada dok se probijam kroz vejavicu, vukući olovne korake po zaleđenoj ulici.
Vest. I to je vest, bez osećanja, puki niz ispisanih podataka. Kroz zamagljene poglede, vraćao mi se trenutak, pokušavao sam da se prisetim još nekog, značajnog detalja.
Prijala mi je hladnoća, budila mi je misli, promenila mi je tok iščekivanja, zaledila mi je nepostojanost postojanja. Prolazio sam kroz i između gomile praznine, slučajnih pokreta, nazirućih lica. Krivudao sam, pazeći na pravac, prolazio kroz, pored i tako u krug.
Ledeni udasi beline nisu mi gasili vreli bes sećanja. Ugašena, zaboravljena vest ostavljena u kišnom danu, plesala je. I danas, posle toliko vremena, ugašenog vremena, ona pleše i uznemirava me. Probudila se, putovala kroz vreme i tu je.

Ostavite komentar

Obavezna polja su označena sa zvezdicom. Vaša mejl adresa neće biti objavljena.

Scroll to Top