Hajduk Stanko
Janko Veselinović

Hajduk Stanko

Janko Veselinović

Hajduk Stanko najpoznatiji je istorijski roman s kraja 19. veka. Nadahnut junaštvom srpskog naroda i njegovom neukrotivom željom za oslobođenjem od Turaka, napisan je u stilu epskih priča i pesama o junacima kojima su hrabrost i čast bili najvažniji. Pored opisa života običnih ljudi i znamenitih istorijskih ličnosti toga burnog istorijskog perioda, roman prati i ljubavnu priču glavnog junaka i njegove izabranice Jelice. Zbog svađe sa najboljim prijateljem oko devojke, Stanko odlazi u hajduke i tamo postaje surovi borac za pravdu.

ISBN: 9781915204233
Povez: mek
Datum izdavanja: 26/10/2022
Broj strana: 492
Format: 203 x 127 mm

Amazon US
Amazon UK
Amazon AU
Barnes & Noble
Walmart
Bookshop.org
Blackwell
Waterstones
Foyles
BAM!
AbeBooks
Feltrinelli
Medimops
Adlibris
Fishpond

Odlomci

Dva momka a jedna devojka! Baš nije pravo!… Morao se tu neki vrag izleći!…
Bilo u kolu, bilo da iz kola idu, Stanko i Lazar su uz Jelicu. Ona ih gleda obojicu. Oba iz dobrih domova, oba dobri momci… nije znala na koju će stranu!… Pa, opet, Stankove crne oči osvojiše. Zagleda se cura u njih, a njihov sjaj pomuti joj pamet… Stade radije gledati Stanka nego Lazara…
Ono, istina, ona to ne reče nikome, ali Lazar opazi. I ne da se to sakriti od oka koje motri!… Čovek i steže srce, i kruti se, ali ga samo oko odaje… Pogled mu se nehotice zaustavlja na onome koga voli; obrazi rumene, a on i ne zna. Ta, samo srce lupa i gurka ga napred k njemu!
I kad to smotri Lazar, a u njemu se nešto poremeti… On je dotle voleo Stanka više nego oba brata; a otada Stanko mu poče izlaziti iz volje. I što se Stanko više družio sa Jelicom, on ga je više mrzeo. A kad se ovaj poče i šaliti, on ga omrznu sasvim… Sklanjao se od njega; bežao je da na senku njegovu ne stane; a kad je baš morao progovoriti s njim, govorio je preko srca i ljutio se bez uzroka. Više u njemu nije gledao jarana nego krvnog dušmanina…
Stanko to ne opazi. On upravo i nije mogao ništa opaziti. Negove su oči bile zatvorene za sve, samo ne za Jelicu. On je video samo nju, njenu dugu, smeđu kosu, njene grahoraste oči, njeno rumeno lice… Ona mu je bila san i java, on je samo o njoj mislio…
Tako su prolazili dani… Kao zlikovac svoj zločin, tako je Stanko krio svoju ljubav. Nije puštao ni zračka svetlosti da padne na dušu njegovu da je osvetli… I mislio je: niko o tome ne zna! A osećao je da se mora nekome poveriti; morao je imati nekoga s kim bi mogao o tom govoriti da bi mu duši laknulo.
I naumi da sve kaže Lazaru.

Ostavite komentar

Obavezna polja su označena sa zvezdicom. Vaša mejl adresa neće biti objavljena.

Scroll to Top