Jutra sa Leutara - Jovan Ducic
Blago cara Radovana / Jutra sa Leutara
Jovan Dučić
Jutra sa Leutara - Jovan Ducic

Blago cara Radovana / Jutra sa Leutara

Jovan Dučić

Zbirka filozofsko-književnih eseja Blago cara Radovana: Knjiga o sudbini jedno je od najznačajnijih i najčitanijih dela srpske književnosti. Ova riznica filozofske proze sadrži Dučićeva poetična promišljanja o značajnim aspektima čovekove sudbine kao što su sreća, ljubav, prijateljstvo. Svojom celinom predstavlja neprocenjivo književno blago kojem se generacije čitalaca uvek iznova rado vraćaju.

Meditativno-filozofska proza sabrana u knjizi Jutra sa Leutara: Misli o čoveku logičan je nastavak prethodne zbirke. Sakupljene na jednom mestu, u njoj se nalaze Dučićeve mudre misli o različitim životnim pojavama, ali i apstraktnim pojmovima – mirnoći, mržnji, plesu, ljubomori, sujeti, strahu, razočaranju, rodoljublju, karakteru i uljudnosti. Pomoću grčke i rimske mitologije, istorijskih događaja, biografija znamenitih ličnosti i velikog broja narodnih umotvorina, pisac čitaocu utire put ka istini za koju smatra da vodi do slobode, koja je, po njegovom mišljenju, zapravo trijumf čoveka nad sopstvenim slabostima.

ISBN: 9781916918146
Format: 216 x 140 mm
Broj strana: 464
Povez: mek

ISBN: 9781916918153
Format: ePUB

Datum izdavanja: 26/04/2024

Amazon US
Amazon UK
Amazon AU
Apple
Barnes & Noble
Walmart
Bookshop.org
Kobo
Blackwell’s
Waterstones
Foyles
B&N
BAM!
AbeBooks
Feltrinelli
Everand
Medimops
Adlibris
Fishpond
Fable

Odlomci

Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira. On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom. O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli. Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci. Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce. Ima noge i ruke zelene kao trava, jer živi na kopnu i vodi. Niko ne pamti njegovo poreklo, ni ime njegove porodice, niti zna za njegove prijatelje i neprijatelje. On prolazi kroz nebeski prostor kao crni oblak pun grmljavine, i po vodama kao brod koji gori. Niko ne zna njegove bitke ni trijumfe, jer njegova moć nije nad vojskama, ni njegova slava u bojnim podvizima. On carstvuje u miru svoje veličine i sunča se na suncu svoje snage i lepote.

Najveći problem čovekov, to je spokojstvo u životu. Spokojstvo je stoga jedino što je on večito tražio, i jedino što nikad nije našao. Sve velike vere i filozofije išle su za tim da čoveku najpre uliju u dušu spokojstvo. Drugim bićima je dovoljno da imaju hranu i prebivanje pa da budu spokojna, i čak radosna, a jedino čovek može postići i sva bogatstva i sve blagodeti, pa da ipak ostane nespokojan. Ništa čoveka nije na svetu potpuno zadovoljilo kako bi ga zatim i uspokojilo: vere i filozofije su donele ponekad utehu i ohrabrenja, ali nikad spokojstvo i mirnoću.

Sreća, dakle, nije ideja nego iluzija, pošto sreća nije stvar razuma, nego stvar uobraženja. Zato čovek veruje da je srećan i kad nije srećan. Ali i nesreća je tako isto utopija kao i sreća, jer na stotinu nesreća ima izvesno polovinu izmišljenih i uobraženih. Zato se može govoriti samo o tom šta može biti predmet sreće ili nesreće, ali se ne daje govoriti o tom ko je srećan a ko nesrećan. Ko misli da je srećan, on je odista srećan. Nemoguće bi nekom bilo dokazivati da nije srećan samo formulama ili doktrinama o sreći. Međutim, izmišljena sreća ili uobražena nesreća, to su ipak potpune stvarnosti: jer mogu trajati celog života, i jer je svaki čovek uveren u ono što oseća i kad nije uveren u ono što misli.

Jedan veliki problem u karakteru čovekovom, to je iskrenost prema sebi samom. Odista, čovek nikoga ne vara koliko sebe samog. On je posvednevno prva igračka svoje sopstvene ambicije, sujete, senzualnosti, pasivnosti, škrtosti, raspikućstva, drskosti, straha, gluposti. On nema nikad dovoljno pameti da sâm proveri svoja osećanja, i da sâm odmeri svoju pravu snagu. Zbog toga i izmišlja principe, i improvizira osvedočenja kako bi pred svetom sakrio svoja loša dela iza njih, a naročito da bi sâm pred sobom opravdao svoje postupke. Čovek po svojoj prirodi laže sâm sebe, prikriva, izvrće, maskira. Niko ne može izbeći ovakvim slučajevima samoobmanu. Naročito svaki čovek živi u zabludama kako odista uvek radi po nekim načelima i po dobroj savesti. Zato su i mnogi tirani mislili za sebe da su spasitelji, drski zločinci da su stvarno heroji, a prave kukavice verovale da su samo primer mudrosti i opreznosti.

Ostavite komentar

Obavezna polja su označena sa zvezdicom. Vaša mejl adresa neće biti objavljena.

Scroll to Top