Vladimir Radovanović

Vladimir Radovanovic

Vladimir Radovanović rođen je 22. aprila 1964. godine u Čačku, gde i živi. Član je Udruženja književnika Srbije od septembra 2020. Predstavnik je književnog pravca depresivizma. Autor Književne radionice Kordun. Do sada je objavio pet knjiga kratkih priča i dva romana.
Za sebe kaže da je kao pisac glas nevidljivih i da osmišljava besmisao.

 

Bilbiografija

Nedovršeno (2016), zbirka kratkih priča
Ples žene leptira (2018), zbirka kratkih priča
Taština praznine (2019), zbirka kratkih priča
Euforija i pad kišnih kapi (2021), zbirka kratkih priča
Mesečeva ulica (2022), roman u fragmentima
Odsjaj izlomljenih pogleda (2023), zbirka priča
Promicanje kroz razdvojene dane (2023), roman

 

Rekli su o Vladimiru Radovanoviću i njegovom delu

Kad ne bih znao ko je autor, posle čitanja romana „Promicanje kroz razdvojene dane” (roman o „događajima” koji se nisu odigrali), pomislio bih: „Pisac ovog romana ili je na neki svoj način lud ili je neki genijalan pisac.” I zaključio bih: „Ako nije baš genijalan, u svakom slučaju radi se o odličnom piscu.” Zaista, ovaj roman Vladimira Radovanovića, sa elementima antiromana, odiše sa toliko ekstravagantnih književnih elemenata: metafora, lirskih pasaža, lucidnih misli, kontrasta, stvarnih ili zamišljenih (?) dijaloga, erotskih momenata, ljubavnih ekstaza, opisa, paradoksa i naročito kontradikcija da predstavlja veliko osveženje za našu književnu scenu. Svojevremeno je Stefan Malarme, veliki francuski simbolistički pesnik, rekao da je glavna karakteristika života za duhovno osvešćenog čoveka „nemoć” koja se manifestuje kao „kriza”, a iz koje je izlaz jedino stvaranje umetničkog, konkretno književnog, dela, a po svemu sudeći da je tako, onda je Vladimir Radovanović svojim pisanjem uopšte, a naročito ovog romana pronašao pravi „lek” za egzistencijalnu krizu savremenog čoveka. Roman o kojem je ovde reč je vrlo kompleksan, jer je u njemu na vrlo osoben način načinjen spoj ljubavnog, egzistencijalističkog i detektivskog romana. Ono što mi je predstavljalo najveću teškoću pri čitanju bilo je upadljivo postojanje opozita: Ja-ne ja, jeste-nije („Pustinja nije pustinja”), a naročito postojanje-nepostojanje. Ovo poslednje skoro da se nalazi na svakoj stranici romana. Rešenje te enigme našao sam u mikrokosmosu, u strukturi materije. Naime, atom, koji se vekovim smatrao najmanjim delom materije, znači i ljudskog tela, sastoji se od jezgra (protona i neutrona) i elektrona koji u orbitalama kruže oko njega. Znači, najveći deo atoma čini prazan prostor, odnosno ne postoji, jer se jezgro i najudaljenija orbitala, makroskopski gledano, odnose kao teniska loptica i fudbalsko igralište. I pored toga, mi taj prazan prostor opipavamo kao da je pun. Znači da i čovekovo telo, istovremeno postoji i ne postoji. Na kraju, naveo bih nekoliko rečenica iz romana, koje su mi se najviše dojmile:

„Mučno mi je.”

„Zašto moram da budem ono što ne želim?”

„Zašto sam iskopao duboku rupu u koju izgovaram mračne reči?”

„Udaljavao sam sebe od sveta oko sebe.”

„Tebe nema, a postojiš.”

„Postojim kao vatra, a nema me.”

„Iluzija je uže, uže usmereno u pravcu oblaka.”

„Noć je moj dan i njega želim.”

Za ostalo nek se potrudi sam čitalac. Neće se pokajati.

(Vladan Jovanović)

Ja u knjizi „Izgovor” imam stih „Ti si nešto posebno u nedostatku milosti sveta”.

Tvoju književnost doživljavam kao nešto posebno u nedostatku milosti književnosti jer sve je već rečeno, a ti onome što je rečeno daješ novi oblik i smisao. Tako da je tvoja književnost nešto posebno jer se ti baviš otuđenim čovekom na veoma nov i metafizičan način.

(Nebojša Stojoski)

Vlade, pročitah tvoj roman „Mesečeva ulica”. Šta reći? Sigurno se neće svideti, ako ga uopšte i pročitaju, onima što kupuju knjige na metar kako bi popunili policu u regalu. Ali, zato će u njemu uživati istinski knjigoljupci. U početku čitanja sam bio malo skeptičan prema napisanom, ali, kako sam odmicao prema kraju romana, uživanje u čitanju je postajalo sve jače. Neki delovi su me podsećali na pisanje Antonena Artoa. Imao sam utisak da je roman napisala neka rascepljena ličnost. Međutim, prvi utisak obično vara, pa se i ja nađoh prevarenim. Jer, ne radi se o kliničkom rascepu, već o umetnički vešto prikazanoj složenosti svakog ljudskog bića. Zato Ja može da bude i Ne-Ja, pa i On može biti, istovremeno, i Ona. Sledeća asocijacija mi je junak iz podzemlja, od Dostojevskog, koji ne želi da dva plus dva uvek bude četiri! Kafku i da ne pominjem („Neko je oklevetao…”). Ima u tvom romanu i nešto od Sizifa iz Kamijevog „Mita o Sizifu”. Da si uneo više lirskih pasaža, podsećao bi i na Crnjanskov „Dnevnik o Čarnojeviću”. Sam naslov romana — „Mesečeva ulica” je, za mene, fascinantan. Sam si napisao da je ta ulica široka, duga i da se ne može prepešačiti, možda parafraziram, u jednom koračanju njome. Ja sam je shvatio kao mesečinu! Pošto Mesec ne isijava svetlost, već samo reflektuje onu pristiglu sa Sunca, čovek se, i pored moguće ushićenosti mesečinom, može osetiti uskraćenim za „original”. Sem toga, Mesec se povezuje s mesečarenjem, a tvoj alter ego Viktor Dimas mesečari na jedan prelep, sebi svojstven način, tako da čitalac stiče utisak da je kod Viktora ceo život somnambulan. Naročito upotrbljavaš dve reči, a to su miris i ples. To je sjajno. Kod tebe sve miriše, i mrak i sećanje, pa čak, čini mi se, i praznina. Ali na jednom mestu u romanu cvet ne miriše! Nadam se da to nije onaj cvet koji se — kako ti napisa — rađa iz tvog pogleda, što je izvanredno lepa slika. Pojava Irene je začinila roman kao najukusniji začin. Inače, delovi romana u kojima je Irena su, po mom sudu, najlepši. Najzad, pri kraju romana se napominje da je sve — spokoj. To me neodoljivo podseća na završetak „Travničke hronike”, gde Andrić kaže da je na samom kraju sve ipak harmonično. Eto, napisah ti svoje utiske sa željom da tvoj roman doživi uspeh kod čitalačke publike.

(Vladan Jovanović)

Poštovani autore, molim da pročitate ovo pismo Viktoru kada se vrati iz šetnje… ako se vrati…

Viktor kojeg upoznah u ranijoj prozi, u „Mesečevoі ulici”, tekstu između poeme i romana, neuhvatjlive paučinasto-nežne strukture, prepunom igre reči, parodije, aluzija i, naravno, kovitlaca toka svesti — postade ozbiljan putnik/šetač.

Hoda i kroti život kroz krvotok grada, kao moderni Jov na putu ka sebstvu, ne znajući kuda se uputio ni da li bi da se vrati.

Lomi tupost i bezizražajnost sopstvenog JA u ponovljenom praznom jutru kroz koje projuri poštonoša.

Između nepočetka i nepostojanja, dok vreme curi, bio je sve što nije, lutalica bez cilja i svrhe, ili još bolje — ostatak sebe u drugom obliku, nepredmet u neobliku.

Umesto da za promenu, ne bude ništa dok drveće puca od surovosti leda, sreo je Viktor (kao što je Blum Moli i Odisej Penelopu) onu čije ulice pogleda nemaju kraja… bezimenu… Irenu možda… svaku…

Znam da je Viktor tu jer više nije tu… s mesta se nije pomerio… ali, tu više nije.

…a cigareta dogoreva na donjoj usni nemoći…

* namučih se… uživah… očekujem nastavak putešestvija

S poštovanjem,

Biljana Felbab, čitalac

 

Zanimljivosti

Nedovršene priče Vadimira Radovanovića (Jelena Dilber)

Populiarti na kafi sa Vladimirom Radovanovićem

Populiarti na kafi, epizoda Mesečeva ulica

Populiarti na kafi / Epizoda Dupla najava / Gost Vladimir Radovanović

Intervju (Književna radionica Kordun)

Vladimirov Facebook profil

Scroll to Top