Oliver Janković

Oliver Jankovic

Oliver Janković rođen je 1957. godine u Beogradu gde je završio studije Slavistike na Filološkom fakultetu. Piše poeziju, prozu, drame i radio drame za decu i odrasle. Bavi se književnom kritikom a piše i aforizme i kratke satirične forme. Na Radio Skoplju, Radio Beogradu i Radio Novom Sadu emitovano mu je dvanaest radio drama za decu i odrasle. Član je UKS-a i BAK-a.
Dobitnik je nagrade Adam Mickjevič za ukupno stvaralaštvo.

 

Bibliografija

Mit i zavičaj (2000, monografija, koautor)
Morska zvezda (2000, priče za decu)
Rasprodaja duše (2005, priče)
Glas stvari (2008, pesme za odrasle),
Talija i Melpomena (2010, pesme za odrasle),
Dva rekvijema i pregršt života (2015, pesme za odrasle),
Duhovitost je drskost koja je stekla obrazovanje (2018, aforizmi i satirične priče, koautor sa Blagom Janković)
Srećan kraj (2019, roman za decu)
Saga o Feniksovoj smrti (2020, roman, drugo izdanje 2023)
Antikvarnica (2022, priče)
Tajanstveni slučajevi inspektora Tražića (2022, roman za decu)

Dramska dela:
Major Gavrilović (monodrama, Narodno pozorište Sombor 2001)
Najvažnija unuka na svetu (monodrama za decu, Novi Sad 2001)
Diskrecija zagarantovana (monodrama za odrasle 2007)
Moj deda Hogar (pozorišna predstava za decu, Beograd 2018)
La Madalena (radio drama dvojezično izdanje engleski/srpski 2020)

 

Rekli su o Oliveru Jankoviću i njegovom delu

 „Saga o Feniksovoj smrti” Olivera Jankovića je, kako autor navodi u podnaslovu, „mozaički multiart roman u 42 scene”, „mozaički” jer ga čine 42 kratka fragmenta povezana u celinu koju opažamo kada čitanje privedemo kraju, a „multiart” jer svi delovi romana kao moto imaju neko delo iz sveta likovne, muzičke i filmske umetnosti. Ovaj roman pripada fantastičnom realizmu. U sebi spaja opise svakodnevice i mitsku podlogu koja se naslućuje već na osnovu naslova.

Postoji bezbroj mesta na kojima se mogu ukrstiti linija čitaoca i linija knjige: u autobusu, avionu, tramvaju; na stolici, klupi ili fotelji; uz bučni žamor prolaznika, muziku sa radija ili nametljivu tišinu čitaonice.

„Sagu o Feniksovoj smrti” sam počela da čitam u suviše bučnom kafiću, gde mi se dijalog junaka knjige mešao sa kakofonijom razgovora uz kafu. Potom sam se premestila na Filozofski fakultet i čitala na katedri za istoriju umetnosti, gde je vladala grobna tišina, dok postepeno u zgradu nije počeo da prodire zvuk violine sa ulice. Završila sam sa čitanjem u prijatnoj tišini svoje sobe.

Kakve to veze ima sa knjigom?

— Čini mi se da se upravo kretanje kroz Jankovićev tekst može povezati sa tokom mog kretanja i promenom ambijenta u kom čitam. Ko je upoznat sa knjigom, verovatno već naslućuje ove paralele.

„Saga o Feniksovoj smrti” je žanrovski polivalentan roman koji vodi dijalog sa raznim vrstama umetnosti, pre svega sa muzikom, filmom i slikarstvom. U njemu se prepliću estetika ružnog sa estetikom klasične umetnosti, banalnost svakodnevice sa filozofskim promišljanjima, opis savremenog sveta i okvir drevnog mita.

Sačinjen je od naizgled nepovezanih crtica. One se sklapaju u mozaik koji se povezuje tako da ga u potpunosti možemo sagledati tek kada čitanje privedemo kraju. Kratki fragmenti se grupišu, a te grupacije autor naznačava čitaocu kroz uputstvo za razumevanje šifri koje se nalaze na početku svakog poglavlja. Postoje četiri grupe i one se nazivaju: „Linija fabule”, „Linija Beograda”, „Linija srca” i „Linija objave Feniksa”. Ove linije se međusobno prepliću i prekidaju, pa tako autor ne iznosi redom fragmente koji pripadaju istoj liniji, već neprekidno smenjuje sva četiri toka pripovedanja.

Moglo bi se reći da je u centru zbivanja priča o Nebojši i njegovim prijateljima koji tragaju za Feniksom. Oni se pojavljuju u „Liniji fabule”. Međutim, postoji još bezbroj likova čije priče zauzimaju manje ili veće mesto u romanu. Stiče se utisak da je autor predstavio čitav jedan svet, jednu paletu likova i događaja koje povezuje Beograd, grad u kom se sustiču svi događaji iz romana, kao i simbolična ptica koja će se zaista pojaviti tek pred kraj.

I na mikro – i na makroplanu pisac se služi tehnikom montaže. U okviru svakog fragmeta, nailazimo na premeštanje fokusa sa različitih detalja. Kao na filmu, opisuje se nebo, vrhovi zgrada, gradske ulice, a potom zavirujemo kroz prozore stanova, fokusiramo se na ambijent soba da bismo na kraju videli krupan plan lica junaka. Na makroplanu, tehniku montaže uočavamo u smeni različitih scena i likova koji zajedno sačinjavaju mozaik priče o Feniksu, ptici koja simboliše neprekidan ciklus rađanja i umiranja, te vitalistički princip po kom iz pepela nastaje novi život.

Postoji još jedan element „Sage o Feniksovoj smrti” koji ovaj roman približava filmskoj umetnosti. To su dijalozi, duhoviti i raznovrsni, bliži filmu nego drami, jer bi u pozorištu dijalog češće bio u funkciji razvoja jedne linije zapleta, a ovaj tekst obiluje tako raznovrsnim likovima i zapletima da bi ih sve bilo teško tako dinamično predstaviti u teatru.

Kao na filmu, nižu se razne slike i sve kao da se odvijaju sada, čak i kad je pripovedanje retrospektivno. Kada se prikazuju događaji iz prošlosti, o njima se ne govori u perfektu i nema njihovog naknadnog tumačenja, već kao da nam se samo kadar iz prošlog vremena predočava sada, te ih posmatramo bez vremenske distance. Zato ova knjiga obiluje prezentom, a pripovedanje je neprekinuto refleksijama i komentarima o već završenim događajima. Stiče se utisak da ne postoji pre i posle, već isključivo „sada” koje se u svakom trenutku menja. Tok događaja prekidaju jedino opisi, ali oni su kratki i u službi su dočaravanja gradskog ambijenta, koji je predstavljen realistično, sa diskretnim uplivom fantastike.

„Saga o Feniksovoj smrti” je roman koji bih posebno preporučila radoznalim čitaocima, dovoljno strpljivim i pažljivim da percipiraju obilje priča i vantekstualnih veza koje ovaj roman otvara. U pitanju je sažet, ali vrlo bogat i složen tekst, koji otvara mnogo mogućnosti za tumačenje.
(Ivana Živković)

 

Zanimljivosti

Populiarti na kafi sa Oliverom Jankovićem, epizoda Saga o Feniksovoj smrti

Scroll to Top